Популарни постови

петак, 17. јануар 2014.

Iz ugla impresionista: javni i privatni prostor žene


 E. Mane, Olimpija
Slika E. Mane-a, Olimpija iz 1863. godine izazvala je ogroman skandal na Salonu. Olimpija je u to vreme pseudonim omiljen kod prostitutki. Olimpija je, takođe, i glavna junakinja tada popularnog romana “La Donna Olympia”. Manet ovom slikom prvi put ističe elemente socijalnog („niža klasa“, prostitucija) i otvoreno prikazane seksualnosti. U tadašnjoj kritici bilo je moguće čuti da je Olimpija „kao telo u mrtvačnici“, „prljavština“, „telo koje je neoprano“, i koja „vređa javni moral“. Olimpija je slika koja „uznemirava“, koja je razorila tradicionalni mitološki žanr (slikanje Venere), pokazala stvarni akt i otvorenu erotiku, pokrenula socijalna pitanja (prostitucije i drugih društveno neprihvatljivih tema), čak i ikonografski donosi niz simbola koji ukazuju na njen indentitet i socijalno poreklo. Svi su se grozili i uživali u Olimpiji.

Sezan, Sestra i majka
Mane, Balkon


Moristot, Majka i sestra
Dega, Kupanje


Dega, Kupanje
Kasat, Čaj
Morisot, Puder
Morisot, Toaleta

Mone, Plaža
Morisot, U trpezariji
Kasat, Loža

Modernosti koje nastupaju nakon Francuske revolucije i ubrzana industrijalizacija menjaju lice i naličje grada. Hausmanvo urbanističko rešenje Pariza u vreme Napoleona III, kao i tehnički plodovi industrijske revolucije, od parne mašine do novih građevinski materijala (gvozdene konstrukcije i armature) potpuno su izmenili lice Pariza. Istovremeno otvara se i niz popularnih gradskih bifea, restorana, pozorišta, parkova i izletišta - mesta predviđena za dokolicu nove imućne klase u usponu. Sa druge strane, umnožavaju se problemi, nezaposlenost, beda, prostitucija, formira se „Lumpenproleterijat“.
Mane, Nana


Kasat, Lidija




E. Mane konstruiše određene teme i sadržaje koji su omogućili dalji put impresionizma: prizore javnih modernih prostora (Bar u Foli Beržeru), prizore intimnih prostora i građanske dokolice (ručak, odmaranje na balkonu, portreti), prikaze ženskog akta, izvan mitološkog sadržaja i konteksta, ukazivanje na zataškavana socijalna, klasna i rodna pitanja (Apsint, Olimpija, Nana, Bar u Foli Beržeru). Iz tog konteksta impresionizam, kao svojevrsni „moderni realizam“ crpe svoje glavne teme. Tipična pred-impresionistička slika sa usvojenim elementima realizma je  Maneova Muzika u Tiljerijama iz 1862. godine.

Bar u Foli Beržeru (skica)

Sa druge strane ženski prostori najčešće su tema žena – slikarki. To se zaključuje prevashodno na osnovu dela Meri Kasat i Berte Moriso.[1] One predstavljaju trpezarije, salone, spavaće sobe, balkone, privatne vrtove, sve ono što im je po socijalnom i rodnom statusu dostupno ili društveno prihvatljivo: briga o deci, sitni „vredne ruke“ poslovi (vez), čitanje knjiga tj. lakog štiva (muškarci čitaju novine jer ozbiljnost sagledavanja sveta jeste „muška“ osobina), muziciranje, razgovori uz čaj, odmor,  slika ženske dokolice.


Ženski prostori M. Kasat

Zato na njihovim slikama nema barova, kafea, restorana, ulica, tog „drugog“ naličja grada, u kojima se one i ne kreću. I oni društveno prihvatljivi javni prostori kakvi su park, pozorište, opera, bal jesu mesta gde se one pojavljuju isključivo u društvu dadilje, majke, muža ali nikako ne same. Sloboda kretanja im je time bila ograničena i svako kretanje izvan ovih zona  dovodilo je ženu u kompromitujući i društveno – neprihvatljivi kontekst.

Ženski prostori B. Moriso


Gizelda Polak daje sveobuhvatnu mapu tema, prostora i predstava žena u impresionističkom slikarstvu:

 
DAME
 1. Pozorište (lože)
 Debitantkinje; mlade žene iz visokog društva
Renoar, Kasat.
 
2. Park
Gospođe (udate žene), majke, deca, elegantne porodice: Mane, Kasat, Moriso.
 
„POSRNULE“ ŽENE
 1. Pozorište (iza scene, garderoba)
 
Igračice: Dega
 
2. Kafei
Ljubavnice i izdržavane žene: Mane, Renoar, Dega
3. Restorani i kafei sa muzikom i plesom
Kurtizane: Mane, Dega, Tuluz Lotrek
4. Bordeli: Mane, Dega, Tuluz Lotrek




[1] “Spaces of femininity”- termin koji daje prof. Griselda Pollock, PREVASHODNO NA OSNOVU DELA  MARY CASSATT (1844-1926)  I BERTHE MORISSOT (1841-96)  u studiji "Modernity and the Spaces of Femininity," u: Vision and Difference: Femininity, Feminism and the Histories of Art, London, 1988.

Post Comment

субота, 07. децембар 2013.

Графика из Рувимове радионице


Ова графика настала је као друго или треће отискивање дрвеног калупа из 18. века. Дрвени дуборезни калупи израђивали су се у више манастира на територији Србије. Ипак, монашка радионица у манастиру Боговађа имала је најбоље мајсторе овог заната. Посебна је заслуга Хаџи Рувима Нешковића дрворезбарску радионицу при Боговађи и основао.

Хаџи Рувимов крст

Представа која је овде приказана говори о приложничкој икони- графици манастиру Пећи, коју прилаже јеромонах Исаија Печ(ћ)анац. Он прилаже ову графику манастиру Пећи, јер је, како у донаторском тексту пише, био очаран иконостасом који је тамо видео, могуће у току периода када је био монах у Пећи. Пошто је фигура у доњем десном углу нечитка, а у донаторском тексту испод стоји да је графику приложио М.П., по свему судећи да је Исаија Печ(ћ)анац носио световно име са иницијалима М.П. (Томе иде у прилог и чињеница да му је духовно име било Исаија, које је врло често међу монасима, а Пећанац, топоним везано за место Пећ где је неко време провео у монаштву).

Св. Георгије и Христос који благосиља, детаљ графике
Друго читање ове фигуре у доњем десном углу може се повезати са јеромонахом Герасимом, познатијем као Хаџи Ђера, који у исто време када и Хаџи Рувим Нешковић, борави у Боговађи као јеромонах. Али се онда веза између Исаије Пећанца и јеромонаха Герасима тек мора истражити.
Христос са сфером и светац сигниран као "Света Тројица"
Израда дуборезне графике поверена је радионици при манастиру Боговађа (где се вероватно оригинални калуп чува и данас), крајем 18. века. Тачна година је наведена у склопу ктиторског текста 179_. али је нечитљива последња година, што и није толико важно, ако је познат податак да је читаву ту деценију (1790-1799.) архимандрит манастира Боговађе био познати Хаџи Рувим Нешковић, поменут у подскриптуму. То нам је значајан податак, јер је Рувим један од ретких интелектуалаца тог времена који је при манастиру оформио дуборезачку и дрворезбарску радионицу, као и да је оформио библиотеку до тада за Србију неприступачних књига. Сам Рувим истакао се радом дрворезбарних крстова и графичких листова.

Модел цркве Пећке патријаршије
Ова графика је по много чему занимљива али и недоследна у иконографском смислу:
-Храм манастира Пећи није посвећен Вазнесењу Господњем, како је сигнирано у траци мандорле испод Христовог попрсја.
-Фигура светитеља у горњем левом углу, сигнирана је као Георгије мученикЕ, (словна грешка)
-Фигура светитеља у горњем десном углу носи натпис „Сватиах Триах- Светог Тројства“, а оно се никада не представља у лику једног голобрадог светитеља.
-Христос носи сферу (глоб), која се ретко јавља на представама овог типа, јер је сфера најпре инсигнија владара и означава земаљску власт. Уместо глоба, Христос чешће носи јеванђеља или крст. Његов благослов није изражен са два спојена прста десне руке, већ целом руком укошеном у страну.
-Приложеник јеромонах Исаија Печ(ћ)анац, вероватно М.П., обучен је у много свечанију одећу него што његовом црквеном статусу приличи, као пандан фигури св. Николе. Он носи архијерејску одећу, свечани епитрахиљ и надбедреник, који су носили главни служитељи литургије.
-Модел пећке патријаршије заједно придржавају св. Никола и приложеник. На самом моделу видљиви су сви реални архитектонски делови грађевине, посебно три веће куполе, припрата и капела св. Николе са мањом куполом.

Приложнички натпис

Слободан транскрипт донаторског текста гласи: 
„Свети иконостас славносрпске и патријаршијске породице (сам) заволео. Пећи, трошком јеромонаха Исаије Печанца, 179_. године.“
Испод следи мањи текст: „Израдио Рувим архимандрит манастира Боговађа, приложио М.П.“


Post Comment

субота, 12. октобар 2013.

Putovanje kroz vreme - fotograf Edo Iglič


Na Salonu međunarodne umetničke fotografije koju je organizovao Foto kino klub Požarevac, pri samoj izradi postavke za oko mi je zapala jedna fotografija našeg umetnika Eda Igliča, "Forgotten charity" ili "Zaboravljena milostinja". 

Pre svega,  privukla me je jer me je ambijent slike vezao upravo za te dane u kojima sam ovu ženu viđala da prosjači u Knez Mihajlovoj, u isto vreme kada je Narodni muzej u Beogradu izlagao replike najpoznatijih slikara na ulicama Beograda kroz projekat ARTTURA, za vreme kada je i nastala ova fotografija.  I taj brzi déjà vu koji vas vrati na to mesto i neko vreme, par ternutaka pre ili posle nego što je fotograf okinuo sliku i zabeležio taj trenutak, vidite ga na slici posle dve godine.

Zlatna SALON medalja za sliku "Forgotten charity" by Edo Iglič

A tu je i prelepa Muni, koja eleganto baca pogled ka vama. Portret Hermine Dauber-zvane Muni, Paja Jovanović je naslikao 1917. godine iste godine kada su se i venčali. Kao njegov dugogodišnji model bila je muza za nastanak mnogih mitoloških scena sa likovima žene. Ipak, ovaj portret čiju je repliku ovekovečio u jednoj društveno- angažovanoj fotografiji i Edo Iglić, prva je slika Muni kao supruge Paje Jovanovića.

Neke kosmičke energije verovatno ima... Povodom 150 godina od rođenja Paje Jovanovića, Narodni muzej u Beogradu priredio je veliku retrospektivu njegovih dela u galeriji SANU. Kao jedan od volonetra, vodiča kroz izložbu, najviše sam se zadržavala ispred istog portreta (samo originalnog) Hermine Dauber i objašnjavala neiscrpno o slikama nje kao žene sa statusom, supruge umetnika i onih drugih portreta kojima je Muni služila samo likovno.

Na sinoćnjem otvaranju izložbe Međunarodnog salona umetničke fotografije 2013. nisu se pojavili umetnici čija su dela izlagana, razumno, jer su najčešće dolazili sa drugih kontinenata. Jedan umetnik se pojavio. Edo Iglič. Uručena mu je nagrada "SALON pohvala" za sliku "Sunset" ili "Zalazak Sunca" i zlatna SALON medalja za sliku "Forgotten charity" ili "Zaboravljena milostinja".

Impresiju nisam podelila sa njim, tada sam samo bila u čudu, ali je pišem vama. Sada mi prolazi kroz glavu da li sam ja njega videla dok je fotografisao na Knezu ili sam se samo prošetala kroz vreme. A možda je sve to nebitno.

Post Comment

недеља, 29. септембар 2013.

Suzna jezera Elizabete Matorkić- Bisenić


Serijа slikа kojа umetnice Elizabete Matorkić- Bisenić nаzvаnа je „Suznа jezerа“. Onа je posvećenа аnаtomiji okа, suzi u nаšim očimа, od njenog nаstаnkа, prikupljаnjа u suznom jezeru do prelivаnjа. U tom prelivаnju čovek osećа suzu nа svom obrаzu.


Termin suznih jezerа egzаktne medicinske nаuke umetnicа obrаđuje kroz slobodnu humаnističku nаdаhnutost kojа prevаzilаzi grаnice trаdicionаlnog slikаrstvа. Uticаji se svаkаko mogu sаgledаti kroz činjenicu dа je Elizаbetа Mаtorkić –Bisenić studirаlа medicinu i Fаkultet likovnih umetnosti u Beogrаdu.



Onа eksperimentiše u novom mediju, kombinovаnom tehnikom kroz sigurаn umetnički izrаz eformelа i tаšizmа. Slikа snopove neuronа okа, а u  plаstičnoj mаteriji plohe pronаlаzi bezoblične figure prаiskonskog čovekа- mаle idole sа pećinskih slikа.



Elizаbetа Mаtorkić- Bisenić stvаrа u аpstrаktnom mаniru, nаdаhnutа idejаmа аkcionog slikаrstvа, oslobаđа sliku od suvišne nаrаcije, u korist čisto pikturаlnog,  zаpočetom još sredinom prošlog vekа.

Kаo docent nа Fаkultetu Umetnosti u Nišu gde predаje Plаstičnu аnаtomiju, njenа doktrinа i pedаgogijа, dаkаko će doprineti novim generаcijаmа slikаrа.



Izložbu možete videti do 10. oktobra u Galeriji savremene umetnosti u Požarevcu.

Post Comment

петак, 13. септембар 2013.

Tri ambicije šestogodišnjeg dečaka- autobiografija Dijega Rivere


„Prva moja želja bila je da postanem inženjer. Ustvari, svi iz mog grada Gvanahuata su me već zvali „inženjer“ jer sam voleo mehaničke igračke. Voleo sam da stojim na peronu železničke stanice i posmatram vozove koji su dolazili i odlazili. Posle nekog vremena stekao sam tamo prijatelje, radnike sa železnice, koji su me vodili na kraće vožnje lokomotivom, dozvoljavajući mi da pritiskam sirenu. Sa ovih putovanja vraćao sam se kući uzbuđen sa planovima za budućnost.


Moja druga želja bila je da postanem ljubavnik jedne prelepe devojke koja se zvala Virginia Mena.

Moja treća ambicija bila je da me prihvati grupa lokalnih žena kojima sam se divio. Te žene su bile prostitutke I opsluživale su rudare Gvanahuata. Rudari su im plaćali u zlatu I srebru, koje su trošile na prelepu garderobu. Često su bile umešane u tuče koje su se nerertko završavale ubistvom, ostajavljajući im ožiljke od usne do uva.

Moje prve dve ambicije nisu se nikada ostvarile. Ali do mog smrtnog časa ja nikada neću zaboraviti te kurtizane. Postao sam njihov ljubimac a one moja ljubav.”

"Dream on...", Dijego Rivera (naslikao je sebe kao dečaka i svoju buduću ženu Fridu Kalu)
Izvor: D. RIVERA, MY ART, MY LIFE, AN AUTOBIOGRAPHY (WITH GLADYS MARCH)

Post Comment