Популарни постови

среда, 03. децембар 2014.

Manifesto 'What Art Is Not' by My Beloved Friend, Colleague and Daughter of the Art JM

What art is not? by Jelena Marković
The more we thought about what art is or is not, the more we become aware that we are in need to question ourselves and our ulterior motives.
For example, if we’re into fashion,  than we should probably know that Art is not a trend, so if we want to wear mosaic printed dress, we better don’t go to Sicily, because walls there will match our outfit. We must bear in mind that Art is not tasteless, but when we use it the wrong way it could make us queens of kitsch. 
Or we are a nature children who’re having their own GMO free garden and we aren’t into artificial stuff, but we must like the idea although Art is not produced from ground by mother nature, we can have all the pretty apples and grapes, on our wall to look at regardless of season.
If we need chaos in our lives, it’s good to find  a “wrong one”, then after a huge fight we can go to museum and enjoy Art, because Art is not stressful, it’s not hateful, and it’s not irritable like our future ex.  
Even if we are intellectually challenged we should learn about arts, because, Art is not stupid, it’s not enslaved, so we can’t take over the world that easy. Adolf  couldn’t do it and he was a painter, he could kill people not art, Art is not mortal.
But most of all, Art is not something that we can feel part heartedly so we need to love it, with or without understanding. 


Post Comment

What Art Is Not - My Manifesto


Art is not a singular
Art is not a replica
Art is not to be handled
Art is not for a physical use
Art is not irrelevant
Art is not concrete
Art is not possible to repeat
Art is not vincible
Art could not vanish
Art is not disposable
Art is not interchangeable
Art is not technique
Art is not a skill
Art is not as you see
Art is not for a brief guide
Art is not exclusive
Art is not private
Art is not separable
Art is not passive
Art is not insensitive
Art is not dispassionate and without feelings
Art is not dead
Art is not the end
Art is not opposite to life
Art is not a category
Art is not current
Art is not restricted by imagination
Art is not without ideas
Art is not a straight line of development
Art is not a short-lived concept
Art is not possible to distinguish
Art is not defined
Art is not everything artist wanted it to be
Art is not only what can be seen
Art is not possible to lose
Art is not an independent
Art is not created by itself
Art is not a mass production
Art is not limited
Art is not possible to force
Art is not a natural occurrence
Art is not infertile
Art is not done
Again, Art is not dead 







Post Comment

Konstrukcija slike je rekonstrukcija boje u delima Gorana Rakića


Superiornost belog koja je podrazumevani konstrukt svake boje još uvek nije izašla iz bitke kao samostalni pobednik. Ona čak nije dobila priliku da i sama nastupi. Belina jeste nevidljiva i pretpostavlja se kao norma, kao početak. Sve druge boje moraju se obeležiti belom, dakle izvan te norme. 

Do sada.

Pokušaj da se belina učini vidljivom često je spoj iritacije i neprijateljstva prema slikarskim fazama koje su bile preopterećenje bojama. Na taj način kreirani su izuzeci slikarskog impulsa Gorana Rakića koji se se našli u fazi Čistilišta, egzistencijalnim manirom koji bi se pre ili kasnije kao izazov našao pred ovim umetnikom.

Goran Rakić je svojim izuzetnim kolorističkim opusom ušao u ovu fazu kako bi svoja platna velikog formata svojevrsnim načinom samopropitivanja, uspeo da pročisti i izvede ih na pravi put. Zato je za njega Čistilište mesto preispitivanja koloristiškog angažmana ali i tehničkog unapređenja plastičke razrade slike.


Svrha proučavanja beline kao glavnog karaktera plohe podrazumeva svojevrsno ispitivanje šta jedna individua izvan svog podrazumevanog konteksta, u kome je ona samo podrazumevana, može da učini samostalno?

Odgovore pronalazimo u ciklusu Gorana Rakića koji rekonstrukcijom boja konstruiše autentičan odgovor na uvek otvoreno pitanje: Da li je belina samo svetlost? Da li belina može da stvori sliku?

Do sada se uviđalo samo koliko je belina korisna jer u slikarskim postupcima „ona je ta koja sve trpi“. Ali, ona ne trpi definicije jer se stalno uzima u kontekst. Ona je uvek deo nečega „drugog“, uvek povučena u stranu.  Jer svrha proučavanja belog jeste da se belina učini svesnom da je bela, kako bi se moglo dalje preispitivati o tome šta je sve zapravo belina.

O beloj se nikada ne priča jer se ona pretpostavlja, ona je osnova svega i stoga vrlo amorfna. Ona je tu da konfrontira otuđenost i pasivnost posmatrača, da osvetli nesigurnost individualnog i kolektivnog identiteta.


Umetnik je koristi kao duhovno i fizičko Čistilište od njegovih prethodnih faza fovističkog manira, ne samo da bi otkrio sve tajne koje belinom može da predstavi, već i da bi nakon ove katarzične pojave uspeo da isplanira nove kolorističke tretmane slike koji će se u njegovom stvaralaštvu tek „ponovo“ pokrenuti.

Goran Rakić dopušta belini da na bojnom polju slikarskog platna bude superiorna, ali joj ne daje za pravo da lako izađe kao pobednik. On joj suprotstavlja savremene medije i u sliku unosi snažne kolorističke rascepe, isečke iz novina i karton. 

U njih inkorporira i priču o sebi gde na tkz. „antiautoportretu“, sopstvene četkice – simbol manuelnog rada umetnika, povlađuje belini slike. Svojim „belim ciklusom“ Goran Rakić pokušava da razruši i sopstveni autoritet kao umetnika, izazivajući potpuni paradoks.


Slikarstvom destrukcije boja, sa odlikama brut arta, direktnim intervencijama na platnu sintetičkog kubizma i poetikom enformela Goran Rakić je uspeo da Misovim poduhvatom „manje je više“ doprinese uljuljanoj savremenoj umetničkoj sceni. 

Supremacija beline jeste kontrakultura tradicionalnom. Zašto gomila bele na vrhu beline? Zašto dodavati nešto što je već tamo? Ranije je bela bila tu ali je mi nismo videli. Bela je svetlost i o nju se grejemo. Ali belina je u pravom trenutku umetničkog stvaranja poslužila da bude vodilja preispitivanja umetničkih stremljenja i pomoć na pitanje - Kuda sada?

Post Comment

петак, 17. јануар 2014.

Iz ugla impresionista: javni i privatni prostor žene


 E. Mane, Olimpija
Slika E. Mane-a, Olimpija iz 1863. godine izazvala je ogroman skandal na Salonu. Olimpija je u to vreme pseudonim omiljen kod prostitutki. Olimpija je, takođe, i glavna junakinja tada popularnog romana “La Donna Olympia”. Manet ovom slikom prvi put ističe elemente socijalnog („niža klasa“, prostitucija) i otvoreno prikazane seksualnosti. U tadašnjoj kritici bilo je moguće čuti da je Olimpija „kao telo u mrtvačnici“, „prljavština“, „telo koje je neoprano“, i koja „vređa javni moral“. Olimpija je slika koja „uznemirava“, koja je razorila tradicionalni mitološki žanr (slikanje Venere), pokazala stvarni akt i otvorenu erotiku, pokrenula socijalna pitanja (prostitucije i drugih društveno neprihvatljivih tema), čak i ikonografski donosi niz simbola koji ukazuju na njen indentitet i socijalno poreklo. Svi su se grozili i uživali u Olimpiji.

Sezan, Sestra i majka
Mane, Balkon


Moristot, Majka i sestra
Dega, Kupanje


Dega, Kupanje
Kasat, Čaj
Morisot, Puder
Morisot, Toaleta

Mone, Plaža
Morisot, U trpezariji
Kasat, Loža

Modernosti koje nastupaju nakon Francuske revolucije i ubrzana industrijalizacija menjaju lice i naličje grada. Hausmanvo urbanističko rešenje Pariza u vreme Napoleona III, kao i tehnički plodovi industrijske revolucije, od parne mašine do novih građevinski materijala (gvozdene konstrukcije i armature) potpuno su izmenili lice Pariza. Istovremeno otvara se i niz popularnih gradskih bifea, restorana, pozorišta, parkova i izletišta - mesta predviđena za dokolicu nove imućne klase u usponu. Sa druge strane, umnožavaju se problemi, nezaposlenost, beda, prostitucija, formira se „Lumpenproleterijat“.
Mane, Nana


Kasat, Lidija




E. Mane konstruiše određene teme i sadržaje koji su omogućili dalji put impresionizma: prizore javnih modernih prostora (Bar u Foli Beržeru), prizore intimnih prostora i građanske dokolice (ručak, odmaranje na balkonu, portreti), prikaze ženskog akta, izvan mitološkog sadržaja i konteksta, ukazivanje na zataškavana socijalna, klasna i rodna pitanja (Apsint, Olimpija, Nana, Bar u Foli Beržeru). Iz tog konteksta impresionizam, kao svojevrsni „moderni realizam“ crpe svoje glavne teme. Tipična pred-impresionistička slika sa usvojenim elementima realizma je  Maneova Muzika u Tiljerijama iz 1862. godine.

Bar u Foli Beržeru (skica)

Sa druge strane ženski prostori najčešće su tema žena – slikarki. To se zaključuje prevashodno na osnovu dela Meri Kasat i Berte Moriso.[1] One predstavljaju trpezarije, salone, spavaće sobe, balkone, privatne vrtove, sve ono što im je po socijalnom i rodnom statusu dostupno ili društveno prihvatljivo: briga o deci, sitni „vredne ruke“ poslovi (vez), čitanje knjiga tj. lakog štiva (muškarci čitaju novine jer ozbiljnost sagledavanja sveta jeste „muška“ osobina), muziciranje, razgovori uz čaj, odmor,  slika ženske dokolice.


Ženski prostori M. Kasat

Zato na njihovim slikama nema barova, kafea, restorana, ulica, tog „drugog“ naličja grada, u kojima se one i ne kreću. I oni društveno prihvatljivi javni prostori kakvi su park, pozorište, opera, bal jesu mesta gde se one pojavljuju isključivo u društvu dadilje, majke, muža ali nikako ne same. Sloboda kretanja im je time bila ograničena i svako kretanje izvan ovih zona  dovodilo je ženu u kompromitujući i društveno – neprihvatljivi kontekst.

Ženski prostori B. Moriso


Gizelda Polak daje sveobuhvatnu mapu tema, prostora i predstava žena u impresionističkom slikarstvu:

 
DAME
 1. Pozorište (lože)
 Debitantkinje; mlade žene iz visokog društva
Renoar, Kasat.
 
2. Park
Gospođe (udate žene), majke, deca, elegantne porodice: Mane, Kasat, Moriso.
 
„POSRNULE“ ŽENE
 1. Pozorište (iza scene, garderoba)
 
Igračice: Dega
 
2. Kafei
Ljubavnice i izdržavane žene: Mane, Renoar, Dega
3. Restorani i kafei sa muzikom i plesom
Kurtizane: Mane, Dega, Tuluz Lotrek
4. Bordeli: Mane, Dega, Tuluz Lotrek




[1] “Spaces of femininity”- termin koji daje prof. Griselda Pollock, PREVASHODNO NA OSNOVU DELA  MARY CASSATT (1844-1926)  I BERTHE MORISSOT (1841-96)  u studiji "Modernity and the Spaces of Femininity," u: Vision and Difference: Femininity, Feminism and the Histories of Art, London, 1988.

Post Comment

субота, 07. децембар 2013.

Графика из Рувимове радионице


Ова графика настала је као друго или треће отискивање дрвеног калупа из 18. века. Дрвени дуборезни калупи израђивали су се у више манастира на територији Србије. Ипак, монашка радионица у манастиру Боговађа имала је најбоље мајсторе овог заната. Посебна је заслуга Хаџи Рувима Нешковића дрворезбарску радионицу при Боговађи и основао.

Хаџи Рувимов крст

Представа која је овде приказана говори о приложничкој икони- графици манастиру Пећи, коју прилаже јеромонах Исаија Печ(ћ)анац. Он прилаже ову графику манастиру Пећи, јер је, како у донаторском тексту пише, био очаран иконостасом који је тамо видео, могуће у току периода када је био монах у Пећи. Пошто је фигура у доњем десном углу нечитка, а у донаторском тексту испод стоји да је графику приложио М.П., по свему судећи да је Исаија Печ(ћ)анац носио световно име са иницијалима М.П. (Томе иде у прилог и чињеница да му је духовно име било Исаија, које је врло често међу монасима, а Пећанац, топоним везано за место Пећ где је неко време провео у монаштву).

Св. Георгије и Христос који благосиља, детаљ графике
Друго читање ове фигуре у доњем десном углу може се повезати са јеромонахом Герасимом, познатијем као Хаџи Ђера, који у исто време када и Хаџи Рувим Нешковић, борави у Боговађи као јеромонах. Али се онда веза између Исаије Пећанца и јеромонаха Герасима тек мора истражити.
Христос са сфером и светац сигниран као "Света Тројица"
Израда дуборезне графике поверена је радионици при манастиру Боговађа (где се вероватно оригинални калуп чува и данас), крајем 18. века. Тачна година је наведена у склопу ктиторског текста 179_. али је нечитљива последња година, што и није толико важно, ако је познат податак да је читаву ту деценију (1790-1799.) архимандрит манастира Боговађе био познати Хаџи Рувим Нешковић, поменут у подскриптуму. То нам је значајан податак, јер је Рувим један од ретких интелектуалаца тог времена који је при манастиру оформио дуборезачку и дрворезбарску радионицу, као и да је оформио библиотеку до тада за Србију неприступачних књига. Сам Рувим истакао се радом дрворезбарних крстова и графичких листова.

Модел цркве Пећке патријаршије
Ова графика је по много чему занимљива али и недоследна у иконографском смислу:
-Храм манастира Пећи није посвећен Вазнесењу Господњем, како је сигнирано у траци мандорле испод Христовог попрсја.
-Фигура светитеља у горњем левом углу, сигнирана је као Георгије мученикЕ, (словна грешка)
-Фигура светитеља у горњем десном углу носи натпис „Сватиах Триах- Светог Тројства“, а оно се никада не представља у лику једног голобрадог светитеља.
-Христос носи сферу (глоб), која се ретко јавља на представама овог типа, јер је сфера најпре инсигнија владара и означава земаљску власт. Уместо глоба, Христос чешће носи јеванђеља или крст. Његов благослов није изражен са два спојена прста десне руке, већ целом руком укошеном у страну.
-Приложеник јеромонах Исаија Печ(ћ)анац, вероватно М.П., обучен је у много свечанију одећу него што његовом црквеном статусу приличи, као пандан фигури св. Николе. Он носи архијерејску одећу, свечани епитрахиљ и надбедреник, који су носили главни служитељи литургије.
-Модел пећке патријаршије заједно придржавају св. Никола и приложеник. На самом моделу видљиви су сви реални архитектонски делови грађевине, посебно три веће куполе, припрата и капела св. Николе са мањом куполом.

Приложнички натпис

Слободан транскрипт донаторског текста гласи: 
„Свети иконостас славносрпске и патријаршијске породице (сам) заволео. Пећи, трошком јеромонаха Исаије Печанца, 179_. године.“
Испод следи мањи текст: „Израдио Рувим архимандрит манастира Боговађа, приложио М.П.“


Post Comment