Утицај Винкелмана на „откривање“ антике и почеци науке о уметности

Aнтон Рафаел Менгс (Anton Raphael Mengs):

Портрет Винкелмана,

нешто после 1755, уље на платну,

Metropolitan Museum of Art, New York

Добар укус, који се све више и више шири светом, почео је најпре да се обликује под грчким небом. (...)

Ј.Ј. Винкелман

 Дефинисање сопственог наслеђа, културе,  историје и националног индентита биле су тачке ослонца за формирање националне идеје које су у својој мисији стварале јединствену, нову политичку платформу и државу. Та културна политика тражења сопственог индентита у многоме се ослањала на проналажење „златног доба“ државе. Конституисање такве државе пратила су истраживања не само сопствених корена, историје, пописивања споменика културе, прикупљање историјских извора, већ и проучавање античког доба, посебно грчке културне супериорности, која је, може се рећи, већ у хеленизму потврдила наратив о неупитној вредности и достигнућу  грчке културе.[1] Преплитање историзма и занимања за антику отворили су нове визуре трагања за оним што је изворно по пореклу.[2]

Иако се откривање антике и њена интерпретација могу пронаћи у свим епохама ( хеленизам, ренесанса, неокласицизам...) наравно, неједанаког интезитета, њена највећа достигнућа, посебно на научном нивоу,  развијају се тек  у 18. веку, када фасцинација античком грчком досеже паневропски карактер, где се слободно може рећи да она постаје пре континентално наслеђе, него национално.[3]

Веровање да ће таква културна супериорност бити одличје новонастајућих држава, уз коју су ишле моћ и државничке вештине, покренула је читав низ појава које су ишле у прилог даљем проучавању античког модела. Утркивање око античких остатака, формирање античких збирки, њихово описивање, преводи античких писаца, тражење „несталих“ градова, планско ископавање старина, описи и илустарције руина и објављивање бележака и утисака са путовања по Италији и Грчкој...

Ипак, не може се рећи да је откривање антике вековима стагнирало,  јер се ни у 18. веку није радило о физичком „открићу“ антике, осим када говоримо о појединачним ископавањима.[4] Многи антички споменици били су стално откривени и тако функционисали пред очима средњевековне пастве. Прави пример за то је Константинов Цариград, иако хришћански, баштинио је античке споменике на главним пунктовима града.[5]   Таква дела су служила као узор многим уметницима, да ли као инспирација, предложак за различите представе или ликовни цитат.[6]

Многим теоретичарима откривена дела антике и дела- подржаваоца те уметности, послужила су у постављању још једног битног постулата уметности-оригинлности. Премда је тек у  19. веку хеленска култура декларисана као уметност класичног доба, а хеленистичка уметност (као подржавалац), представљана као декаденција, и  претходне уметности и раније теорије развоја су се такође ослањале на ова тумачења. 

Време врхунских достигнућа античке уметности датиране у 5. и 4. век п.н.е, у време „златног доба“ античке Грчке подржавано је и у текстовима много пре 18. века. 

Оно што нова открића антике у 18. веку разликује од претходних, јесте научни карактер који је унет у истраживања и тумачења тог периода. Тада се кроз теорију уметности антика посматра са научног аспекта и те заслуге се првенствено морају дати Менгсу, Лесингу и Винкелману. Антика се тумачила не само кроз своје архетипско доба, већ и кроз ренесансу и неокласицизам, а као запажено дело Лесинг је написао „Лаокон и његови синови“, док је Менгс монографски обрадио Коређов живот и рад.

У савременом добу теорија уметности ослања се на бројна дела и научне методе претходника. Премда су се неки  писци о уметности, посебно у прошлости, ослањали на много мање извора (често непроверених или јединих) и материјалних (оштећених или копија), те су данас често оповргавани или се узимају са великом обазривошћу, вреди ипак анализирати прве теоретичаре уметности. 

Винкелман је размишљања и писања о уметности систематизовао и организовао у један живи организам. Анализирајући Винкелманову биографију свесни смо мултидисциплинарности његовог живота и рада. Почео је са теологијом у Халеу, касније је слушао предавања из естетике код Баумгартена, док је на универзитету у Јени учио математику, физику и медицину. Стиче и практична знања о истраживању историјских и друштвених наука као библиотекар код канцелара Лудевика. Прави изводе из свега што чита, а касније ће у њих уносити и сопствена запажања. У самосталном раду посебно се упознаје са књижевношћу и новим језицима.

Тек у зрелим годинама одређује нови циљ истраживања: упознавање историјске науке. Кроз  француске и енглеске историје дошао је до закључка о владајућим методима и историји као причи, као сведочанству, као низу аналогија између старих и нових догађаја, као скупу података...[7] Након периода рада као наставник, прелази у Саксонију, код грофа Хајнриха фон Бинауа, где ради као један од три библиотекара. Поред највеће приватне библиотеке у Немачкој коју је имао пред собом, користио се и знањима самог грофа, од кога је преузео и критички однос према литератури.

На његов развој као теоретичара посебно је утицала Волетрова књига „Доба Луја XIV“ из 1751. године, где историју као приповедача времена владара и политичких догађаја Волтер проширује на „историју духа“ и времена, где се сада посматрају општи историјски токови. Касније ће и Винкелман у својој „Историји уметности Старог века“ у разматрање узети уметност, а не уметнике и даваће образложења о супериорности грчке уметности, не само као одговор на државну супериорност, устав и владавину, већ и на климатске факторе и слободу народа и говорништва: „ ...и  никада се, ни у једном народу није уметнику пружала тако честа прилика да се покаже...“  [8]  

Поставши помоћник грофа у писању историје Немачке, научио је како се траже извори из епохе која се проучава, како се проверавају непоуздана сведочења, одбацују накнадне приче и анегдоте, како се анализира каснија литература о датој епохи као секундарна грађа...[9] На овај начин Винкелман је заокружио своје научно формирање.

Уз лајпцишког професора историје и поезије, Криста, Винкелман је открио двојаку корист од проучавања уметности.  Увидео је да поред текстова као историјских извора може користити и разне натписе, новац или слике и те да је науци потребан добар укус, без кога је она „болесна “ и „неупотребљива“. Тај укус се може изграђивати проучавањем уметности.[10]

Убрзо се окренуо систематичном и пажљивом проучавању уметности, читајући и правећи изводе из свега што је читао. Касније, осим извода, почео је да пише и сопствена запажања. Истовремено, почео је да посматра уметничка дела. Пред собом је имао богати дрезденску збирку: кабинет графике, копије версајских скулптура, колекцију гема и камеја (које ће Винкелману послужити за формирање иконографског приступа и стилског раздвајања уметности појединих народа Египћана, Етрураца, Грка, Римљана), оригиналне италијанске и немачке скулптуре из 17. и 18. века, сликарска дела у галерији и античку збирку Штошовог музеја.

Примена сазнања и схватања на подручје уметности утицала је на Винкелмана, а посебно преко њега на даљи развој уметничке теорије и других теоретичара, а слободно се може рећи  и на ток уметности (неокласицизам).

Оно што нам на остаје јесте да појаснимо шта је све кроз Винкелманова дела остало науци о уметности и на које је све начине Винкелман утицао на „откривање“ антике.

Најпре треба истаћи да је Винкелман био свестан да гради један научни систем и  да је тешко, скоро немогуће написати нешто темељно о старој уметности.[11] Такође, објашњава и да неће за све о чему је писао имати конкретан одговор, али да ће дати прави смер том истраживању, те ће подстаћи и покренути друге истаживаче да се подвргну даљим истраживањима.

Дакле, поред исцрпних анализа свих дела антике која су била пред Винкелманом, он покушава да кореспондира са другим истраживачима и будућим научницима. Такође, он критикује друге теоретичаре због нетачних или недовољних доказа и  погрешних закључака. Посебно се осврће на недостатак информација о самим локалитетима, несигурним писаним изворима и цртежима истих, који су водили науку у погрешном смеру. На свом примеру, подстиче друге научнике  да проучавају дела и закључују о епохама, само преко оригиналних дела и дела које су сами видели.  

Сазревање научника наводи на сопственом примеру, где у „Историји древне уметности“ наводи да, иако је најавио да ће поменуто дело објавити неколико година пре, сада сматра да је добро што то није учинио, јер је у нека истарживања морао поново да се упусти „ која раније није спроводио са једнаком пажњом“ .[12] У ове разлоге спада и потреба са израдом бакрореза као илустрација својих дела. Поред  утврђивања чињеница, провере сачуваних дела и извора, указивање на промене, додатке, реконструкције Винкелман наглашава потребу да се дело прочисти од свих накнадних додатака и да се анализира у свом изворном облику.

Винкелман је дефинисо предмет проучавања нове науке тј. систем уметности (осим што се бавио проучавањем антике, посебно се бавио мајсторима ренесансе и новог века). Поставио је  циљ и смисао истраживања (проучавање идеала уметности како би се пренео савременим ствараоцима),  те је увео појам грације- као материјалног израза идеала. Дефинисао је научни  приступ делу: где се посебно анализирао уметников труд, лепота дела, али се такође у обзир узимало и посматрачево разумевање дела или уметности уопште. 

На основу анализе дела Винкелман је пружио основна објашњења развоја уметности где је представио своју  теорију развоја уметности (која нам је позната и од ранијих истарживача): настанак, развој, врхунац,  опадање. Овде је грчка уметност представљена као врхунац, док је период декаденције приписао хеленизму.Ову теорију развоја Винкелман примењује и на ренесансу, где врхунац уметности представљају дела Рафаела и Микеланђела.

Пронашао је основне правилности и законитости у уметности и кроз ликовну критику покушао да оствари контролу над током уметности (најавио је нову епоху уметности после Менгса).[13] Винкелман је на даљи ток уметности утицао и  као педагог, кроз разне савете упућене у личном контакту са уметницима, у дружењу са другим уметницима и научницима, а преко својих објављених радова покушао је да обликује укус публике и наручилаца.[14]

 

Нека знања и поједине поступке других дисциплина пресликао је на поље уметничког, док је поједине методе, по аналогији, морао да прилагођава проучавању уметрности. [15]

Треба напоменути да се Винкелман у току вишегодишњег  формирања као научник  кретао од литерарног до научног описа, стварајући одговарајући језик и терминологију једне науке (лепота, израз, украс, грација...).

Током свог петогодишњег боравка у Риму и другим градовима Италије, наставља да се креће у уметничким круговима и да проучава античку уметност. Посвећује се открићима у Херкулануму (Nachricht von den neuesten herculanischen Entdeckungen, 1764.), а касније је посветио обимну књигу необјављеним античким делима (Monumenti antichi inediti spiegati ed illustrati, I-II, 1767).[16]

Винкелманов приступ уметности као науци и антици као врхунцу у уметности наишао је на добар пријем још код савременика. На свој начин допунили су га Менгс, Лесинг, Рејнолдс, Дидро и научници који су у време неокласицизма развијали уметничку теорију и критику.[17]

 

Поред постављања основих постулата проучавања уметности, које се могу посматрати као основе науке о уметности,  до којих је Винкелман дошао користећи се античком уметношћу, морамо признати да је за поновно „откривање“ антике вишеструко заслужан. Посебно је тешко раздвојити стварање научног приступа са једне стране и откривање антике са друге. Винкелман је у својим делима, крећући се од општег ка појединачном, на примеру античке уметности истовремено овладавао и науком и новим сазнањима о тој епохи, дајући објашњења „О разлозима и узроцима прихватања и првенства грчке уметности испред других народа“[18], контролишући даљи ток савремене уметности и допуњујући представу о антици.

---

[1] Кузмановић, З. (2008), "Концепт хеленизма - идеолошке импликације", Годишњак за друштвену историју, vol. 15, бр. 1-3, стр. 57-77.

[2] Драгојевић, П. (2001), „ Елементи неокласицизма. Настанак и склоп једног стила у ликовним уметностима“ , Београд, Лесковачки зборник, (43) и електронско издање објављено (1998-2000) на адреси  http://members.xoom.com/dragojevic/predrag/radovi/elementi.html

[3] Кузмановић, З. (2008)  нав. дело, стр. 61.

[4] Драгојевић, П. (2001), нав.дело.

[5] Mango, C. (1963), “Antique Statuary and the Byzantine Beholder“, Dumbarton Oaks Papers, Vol. 17, pp. 53+55-75. 

[6] Драгојевић, П. (2001), нав.дело

[7] Драгојевић, П. (1997),“ 1755-1765: Винкелман. Модерно поимање науке. Историјско уметнички приступ“ у „О развоју и елементима историје уметности“ или „Наука о уметности 2“, интерна семинарска публикација.

[8] Винкелман, Ј.Ј,(1996), „Историја древне уметности“, Нови Сад, стр. 83.

[9] Драгојевић, П. (1997) нав. дело.

[10] Драгојевић, П. (1997), нав. дело.

[11] Винкелман, Ј.Ј, (1996), нав.дело, стр. 67.

[12] Винкелман, Ј.Ј, (1996), нав. дело, стр. 5.

[13] Драгојевић, П. (1997), нав. дело.

[14] Драгојевић, П. (1997), нав. дело.

[15] Драгојевић, П. (2008). Обрада једног Винкелмановог текста у српској штампи XIX века. Зборник Матице српске за ликовне уметности, (36), 147-156.

[16] Драгојевић, П. (1997), нав. дело.

[17] Драгојевић, П. (1997), нав. дело.

[18] Винкелман, Ј.Ј, (1996), нав. дело, стр. 80-90.

Sarajevo danas...

U centru Sarajeva je postavljena 11.541 crvena stolica u znak sećanja na broj ubijenih Sarajlija, 

umetnička instalacija koja je dostupna građanima do 22 sata večeras.


Sarajevska opsada je trajala 1.425 dana. Zvanično je okončana. 

Za to vreme je ubijeno 11.541 građana Sarajeva, među kojima 1.601 dece. Preko 50 hiljada osoba

 je ranjeno. 

Naši običaji- Doba za ženidbu i udaju

 Svadba u Srbiji, oko 1916.

Prvi propis za ženidbu i udaju u Srbiji izdat je 1837. godine. Te godine, 4. aprila, knez Miloš Obrenović je potvrdio Pravila pri zaključivanju supružestva i svršavanju tajne braka koje je 16. marta propisao mitropolit beogradski Petar Jovanović. Po ovim pravilima "nijedan momak ne može da se venča pre navršene sedamnaeste godine, ni devojka pre četrnaeste godine". Kasnije, 1844. godine je odredba ovog propisa zamenjena paragrafom 69. i 72. građanskog zakonika, po kojima se ne može stupiti u brak "ako momak nije svršio sedamnaestu, a devojka petnaestu, osim u slučaju razrešenja od nadležnog arhijereja učinjenog". 

Za naš narod koji je živeo pod Austrougarskom, važili su propisi građanskog zakona te zemlje. Po njemu, i momak i devojka su se smatrali zrelima za brak od navršene četrnaeste godine, a po ugarskom, momak je bio zreo za brak kad napuni osamnaest a devojka navrši šesnaest godina.

Međutim, ovi zakonski propisi nisu bili u saglasnosti sa narodnim poimanjem o dobu za ženidbu ili udaju, i dokle ih je bilo, ženidbe i udaje mladenaca su se vršile u mnogo ranijim godinama.Crkveni i građanski propisi vodili su računa samo o fizičkoj zrelosti mladenaca (pubertos). U narodu su mnogo važniji bili drugi razlozi za stupanje u brak, kao prvo, da se ženidbom dođe do žene, verne i pouzdane radne snage ili do njenog miraza.Sem tih razloga, za vreme Turaka, važna je bila i pojava poznata kao danak u krvi - odvođenje muške dece u Carigrad od kojih su stvarani janičari. Da bi svoju decu zaštitili od ovog danka, naši preci su svoju decu ženili jako rano, jer Turci nisu kvarili brakove, ma kako da su bili zaključeni.Još jedan razlog ranog sklapanja brakova jeste stvaranje novog ili učvršćivanje starog prijateljstva između dve porodice.Ti brakovi su često "ugađani" bez znanja budućih mladenaca, te se u često slučajva pre samog čina sklapanja braka, buduća mlada i mladoženja nisu ni videli.Dešavalo se da se muškarcima posle venčanja ne dopadnu njihove žene koje su im roditelji nametnuli i ne razvodeći se, bežali su u druge "zemlje" gde su se ponovo ženili svojom voljom.

 

Važan je bio i red pri ženidbi/udaji, "jer ne biva da se uda mlađa od starije". I kod mnogih drugih naroda, mlađa ćerka ili sin nisu mogli da stupe u brak  pre svojih starijih i smatralo se da ako do toga i dođe da takav brak nije izvšen prema običaju.Danas je ovakav običaj zadržan u ruralnim delovima naše zemlje.

„U ogledalu...dođi i ogledaj se“- 34.Salon arhitekture

28. mart -  30. april 2012.

Svečano otvaranje i dodela nagrada

Sreda 28. mart 2012. u 19 časova

Organizator: Мuzej primenjene umetnosti

Kustos Salona: mr Ljiljana Miletić Abramović

U ogledalu... Dođi i ogledaj se... je slogan 34. Salon arhitekture koji će se održati u Muzeju primenjene umetnosti od  28. marta do 30. aprila 2012.

Već više od trideset godina prolećni meseci mart i april protiču u znaku Salona arhitekture koji je prvorazredni arhitektonski i kulturni događaj u našoj sredini i svojevrsno “ogledalo” različitih arhitektonskih dostignuća i traganja. Ova atraktivna i renomirana manifestacija okuplja arhitekte iz zemlje, regije i inostranstva i afirmiše izabranu sliku savremene arhitektonske scene, usmeravajući našu pažnju na ono što je važno i na ono (u arhitekturi) što je dobro urađeno. Salon svake godine u svom pratećem programu predstavlja veliki broj gostiju iz zemlje i inostranstva, otvara brojne teme bitne za savremenu arhitekturu i društvo, animira studentsku i drugu zainteresovanu publiku u okviru eksperimentalnih i edukativnih radionica i daje šansu za razmenu iskustava.

Žiri koji se sastoji od uglednih domaćih i internacionalnih profesionalaca,Vladan Đokić, Vasa Perović, Maria Hellström Reiner, Vladimir Lojanica i Ajla Selenić, dodeliće prestižni Grand Prix kao i nagrade po kategorijama: arhitektura, urbanizam, enterijer, eksperiment i istraživanje, gost, publikacije. Kustos Salona i urednik kataloga je mr Ljiljana Miletić Abramović, kustos Odseka za arhitekturu i v.d. direktor MPU.

Sve detaljnije informacije o programu 34. Salona arhitekture biće blagovremeno istaknute na sajtu Muzeja primenjene umetnosti www.mpu.rs. i u medijima.

izvor: http://www.mpu.org.rs/ 

  

Gran pri za Kulu Nebojša

Grand pri Salona pripao je Dejanu Miljkoviću, Jovanu Mitroviću i Branku Paviću za Kulu Nebojšu i deo priobalnog bedema Beogradske tvrđave.

U kategoriji Arhitektura laureati su Branislav Mitrović i Jelena Kuzmanović za Porodičnu kuću u ulici Koste Vojinovića u Beogradu i Milenija Marušić i Darko Marušić za vrtić Plava ptica. 

Porodična kuća u ulici Koste Vojinovića u Beogradu

Dobitnici nagrade u kategoriji Arhitektura projekti su Mihailo Timotijević i Miroslava Petrović Balubdžić za projekat „Parka industrijskog nasleđa Senjski rudnik“ u blizini Despotovca, kao i Mirjana Berkeš i Zorana Marković za projekat rekonstrukcije Prevodnice Šebešfok.

Vrtić "Plava ptica"

U kategoriji Gosti salona - delo u inostranstvu nagrađeni su Ana Džokić i Mark Nilen za Kulturno-razvojni punkt br. 1 favela Moravia, Medelin u Kolumbiji. Dragana Stevanović i Olivera Stanković osvojile su nagradu u kategoriji Enterijer za Radni atelje Studio S u Beogradu, a nagrada u kategoriji Publikacije pripala je Mariji Josifovski i Oliveri Stanković .

 izvor: http://www.danas.rs/danasrs/kultura/gran_pri_za_kulu_nebojsa.11.html?news_id=237045

Naši običaji-Devojačka nevinost

U mnogim našim krajevima devojke nisu živele povučeno od sveta.Neki podaci iz našega naroda pokazuju da su devojke, ostavljene same sebi i svojoj uviđavnosti, dopuštale sebi, a često i sa znanjem roditelja, mnogo slobode u opštenju sa momcima, naročito sa onima za koje su se mislile udavati. Ali izgleda da su retko išle do kraja i da retko do udaje nisu očuvale nevinost. Milovanja bez rđavih posledica bilo je i ranije."Svaka odraslija devojka ima svoga momka i svaki odrasliji momak ima svoju devojku...Ljubav između momka i devojke traje dokle se devojka ne uda ili momak ne oženi". Narod, pa i sami devojački roditelji smatraju ašikovanje kao nevinu stvar.Majka zna da joj ćerka sa nekim momkom ašikuje i ne brani joj , jer je i ona isto radila u svojoj mladosti- takav je bio običaj.

 

 

Devojačka nevinost se čuvala i u teškim iskušenjima. A svuda se u našem narodu pazilo da devojka ode svome mužu čedna. Na pitanje da li je narod pridavao mnogo važnosti devičanstvu neveste i da li je tražio kakav dokaz- gotovo se svi odgovori odnose da se u narodu na to mnogo pazilo. Neverne devojke su bile kažnjavane i to najpre od svojih najbližih srodnika.Čak i kada je verena, devojka se nije smela podavati svome vereniku. Po starom Grbaljskom zakonu "koji bi mladić i mladica u vrijeme vjeridbe sgriješili tj. da sa njim ostane bređa, da bratstvo devojčino kamenuje đevojku, s đeticino đetica". Devojka koja bi rodila u narodu bi prošla vrlo rđavo. Ona se nije mogla lako udati "već za kakva postara momka ili udovca koji se ne bi mogao drugom oženiti".

Prema devojci koja bi posrnula, pa bi to ostala tajna do njene udaje, kada se udavala, mladoženja i njegov rod su samo u izuzetku to "premucali da im se bruka ne čuje po svetu". Po pravilu, o takvimn se slučajevima nije prećutkivalo.U Beogradu i drugim varošima istočne Srbije u prvoj polovini XIX veka "pokazivali su posle prve bračne noći, javno, mladinu košulju, i ako nađu kakvijeh tragova, svi su radosni i časte goste i roditelje mladine, a ako ne nađu sve je mirno i ožalošćeno".Ako ne bude nikakvih tragova, onda se  rakija mladoženjinim roditeljima služi u šupljoj čaši, te onaj što služi prstom pritisne čašu odozdo, a čim je preda i odmakne prst, sva se rakija prospe. Mladini su roditelji morali da izdrže veliko ruganje i morali su da se staraju da zeta umire, što je obično bivalo poklonima, ako nisu bili radi da im se ćerka vrati kući".

Sem toga mladina se nevinost objavljivala i pucanjem iz pušaka.I sve bi se žene odmah zakitile cvećem i grejale dobro zaslađenu rakiju. Košulju u kojoj je mlada spavala žene stavljaju u sito, i pokazuju je svim gostima.